Ugovorom o doživotnom izdržavanju primalac izdržavanja se obavezuje da posle svoje smrti na davaoca izdržavanja prenese svojinu tačno određenih stvari ili kakva druga prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da ga, kao naknadu za to, izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani.
Primalac doživotnog izdržavanja ugovorom može obuhvatiti samo stvari ili prava postojeća u trenutku zaključenja ugovora. Potrebno je da se precizira jasno koje nepokretnosti su predmet ugovora i koje pokretne stvari tačno, a posebno ako su veće vrednosti (automobili i sl.). Isto tako, zabranjeno je da primalac izdržavanja otuđi, optereti ili na neki način uništi predmet ugovora o doživotnom izdržavanju. Na taj način se otvara mogućnost za davaoca izdržavanja da raskine ugovor i da zahteva da mu se vrati nazad sve što je dao i učinio primaocu izdržavanja. Ako što drugo nije ugovoreno, obaveza izdržavanja naročito obuhvata obezbeđivanje stanovanja, hrane, odeće i obuće, odgovarajuću negu u bolesti i starosti, troškove lečenja i davanja za svakodnevne uobičajene potrebe. Takođe, postoji i dužnost davaoca da sahrani primaoca izdržavanja i snosi troškove sahrane, što ne mora biti predviđeno u ugovoru da bi obavezivalo davaoca izdržavanja. Nije uslov punovažnosti ugovora o doživotnom izdržavanju da davalac ima obavezu da izdržava primaoca kroz davanje materijalnih dobara jer se može ugovoriti nega primaoca izdržavanja i služenje u smislu održavanja urednosti prostorija gde ovaj boravi, pripreme hrane i pića itd.
Davalac izdržavanja može biti svako poslovno sposobno lice, i srodnici primaoca izdržavanja, kao što su supružnik, deca, unuci, ali je ugovor ništav ukoliko je davalac izdržavanja lice koje se u okviru svog zanimanja, odnosno delatnosti stara o primaocu izdržavanja (medicinsko osoblje, bolnice, različite agencije i slično), ako prethodno za ugovor nije dobijena saglasnost nadležnog organa starateljstva. To ne znači da se ugovor ne može zaključiti sa lekarom koji je prijatelj ili rođak primaoca izdržavanja, dakle koji se ne stara o primaocu izdržavanja u okviru vršenja svoje delatnosti. Ovaj ugovor je neprenosiv i primalac doživotnog izdržavanja ne može ustupiti svoja prava iz ovog ugovora nekom trećem licu, ali ugovorom može biti određeno da neko drugo lice umesto davaoca izdržavanja može preduzimati neke ili čak sve obaveze davaoca izdržavanja. To je situacija kada davalac doživotnog izdržavanja angažuje medicinsku sestru da se stara o nezi i zdravlju primaoca izdržavanja. Ne sme se primalac izdržavanja protiviti da ga neguju i da se o njemu staraju lica koja su članovi porodice davaoca izdržavanja ako je ugovoreno da će primalac i davalac izdržavanja zasnovati zajednicu života. Kada se dogodi da davalac izdržavanja premine pre primaoca, prava i obaveze mogu naslediti njegovi naslednici ako oni prihvate da se produži ugovor o doživotnom izdržavanju i ako su pozvani na nasleđe. U protivnom, ugovor prestaje da važi, a naslednici mogu zahtevati naknadu za ranije dato izdržavanje, a visinu će odredi sud pazeći na imovno stanje primaoca izdržavanja i lica koja su mogla produžiti ovaj ugovor. Ipak, nije moguće da naslednici primaoca izdržavanja steknu pravo na potraživanje primaoca od davaoca izdržavanja.
Vrednost obaveza davaoca izdržavanja u vreme zaključenja ugovora nije poznata, jer je momenat smrti primaoca izdržavanja buduća neizvesna okolnost. Obaveza davaoca izdržavanja može da bude znatno manja, ili da znatno nadmaši vrednost imovine primaoca izdržavanja, koja je predmet ugovora, u zavisnosti od dužine života primaoca izdržavanja, pa je stoga ugovor o doživotnom izdržavanju aleatoran i na njega se ne može primeniti načelo ekvivalentnosti, koje važi za dvostrano teretne ugovore građanskog prava, niti podleže poništenju po pravilima obligacionog prava o prekomernom oštećenju. Prema Zakonu o nasledjivanju,ukoliko u vreme zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju nije bilo neizvesnosti za stranke, ugovor može biti poništen. Na primer, to je moguće kada davalac izdržavanja zna da primalac boluje od teške bolesti gde je jasno da će uskoro umreti.
Kada umre primalac doživotnog izdržavanja, a predmet ugovora je bila nepokretnost, davalac može da se uknjiži kao vlasnik iste kada podnese ugovor o doživotnom izdržavanju i dokaz o smrti primaoca.
Ne smatra se da je davalac primaočev naslednik i o njegovim pravima se ne može odlučivati u ostavinskom postupku. Sve stvari koje su predmet ugovora se izdvajaju iz zaostavštine primaoca doživotnog izdržavanja. Iz svih tih stvari i prava ne mogu se namiriti nužni naslednici primaoca izdržavanja.
Davalac doživotnog izdržavanja nema obavezu da namiri poverioce primaoca izdržavanja, već ta obaveza tereti njegove naslednike.
Ugovor o doživotnom izdržavanju može da se raskine sporazumno i mora biti raskinut u istom onom obliku u kom je sačinjen. Može biti raskinut zbog neizvršenja, ali nije moguć raskid zbog delimičnog neizvršenja u nekom minimalnom i trenutnom pogledu. Na primer, davalac doživotnog izdržavanja zaboravi da kupi namirnice jedan dan. Takodje ukoliko je ugovorena zajednica života davaoca i primaoca izdržavanja, i odnosi se toliko izmedju njih poremete, u tom slučaju je moguće raskinuti ovaj ugovor. Ugovor o doživonom izdržavanju su često predmet sudskih postupaka pa naslednici primaoca izdržavanja često pred sudom dokazuju da primalac izdržavanja nije bio sposoban za rasudjivanje u momentu zaključenja ugovora, stoga se preporučuje neuropshijatrijsko veštačenje primaoca izdržavanja neposredno pre zaključenja ovog ugovora.
Poništaj ugovora o doživotnom izdržavanja mogu zahtevati samo zakonski naslednici primaoca doživotnog izdržavanja u roku od godinu dana od saznanja za ugovor (ako su znali za njega za vreme života primaoca, rok teče ipak od smrti primaoca izdržavanja), odnosno najkasnije u roku od tri godine od primaočeve smrti.
Ugovor o doživotnom izdržavanju zaključuje se kod javnog beležnika. Ugovor o doživotnom izdržavanju mora biti zaključen u obliku javnobeležnički potvrđene (solemnizovane) isprave, prilikom potvrđivanja (solemnizacije) ugovora javni beležnik je dužan da ugovornike naročito upozori na to da imovina koja je predmet ugovora ne ulazi u zaostavštinu primaoca izdržavanja i da se njome ne mogu namiriti njegovi nužni naslednici, o čemu stavlja napomenu u klauzuli o potvrđivanju. U suprotnom, ugovor je ništav.
Testament, odnosno zaveštanje, je jednostrani pravni akt kojim ostavilac (zaveštalac) raspolaže svojom imovinom i koji proizvodi posledice nakon njegove smrti. Ostavilac testamentom za svoje naslednike postavlja jedno ili više lica. Sastavljanje testamenta omogućava ostaviocu da slobodno raspolaže svojom imovinom za slučaj smrti. No, testamentom se mogu dati i druge izjave i naredbe u vezi sa smrću onoga koji ga sačinjava. Primera radi, može se priznati očinstvo, imenovati izvršilac testamenta, itd.
Testament je opozivi izraz volje, a volja ima prednost nad nasleđivanjem po zakonu. Ako zaveštalac napiše valjani testament i njime obuhvati celokupnu imovinu, neće doći do nasleđivanja po zakonu. Ukoliko pak zaveštalac sačini testament samo za deo svoje imovine, taj deo imovine će se naslediti prema testamentu, a ostatak po zakonu. Ukoliko se imovina ne ostavlja samo jednoj osobi, mora se navesti koji će deo imovine naslednik dobiti. To se može utvrditi uopšteno, na primer tako da svaki od dvojice naslednika dobije polovinu, ili izričito nabrojati stvari koje će naslednicima pripasti. Zaveštalac može u testamentu da nametne uslove i rokove. Primera radi, može odrediti da dete postane naslednik samo ako upiše fakultet, i onda bi se radilo o uslovu za nasleđivanje, ili pak ukoliko se testamentom odredi godina kada dete može da postane naslednik , bilo bi reči o roku.
Da bi testament bio valjan, namera za sačinjavanje testamenta mora da bude ozbiljna, određena, stvarna i razumljiva, a sam testament mora da bude sačinjen u nekom od zakonom priznatih oblika. Naše zakonodavstvo poznaje čak 9 različitih oblika zaveštanja. Neki od oblika su privremenog ili vanrednog karaktera i proizvode dejstvo samo pod određenim uslovima u određenim rokovima (usmeno, vojno i brodsko zaveštanje).
Izbor oblika odnosno vrste testamenta nije lak, stoga mi preporučujemo da se sastavi svojeručni testament ili pak pisani testament potpisan pred svedocima.
Prednost svojeručnog testamenta je da ga možete sastaviti sami. Da bi ovaj testament bio punovažan zaveštalac testament mora napisati svojeručno i isti potpisati, i to bez prisustva svedoka, što garantuje privatnost i doprinosi sigurnosti zaveštaoca da testament sastavi bez ičijeg pritiska. Kod ove vrste testamenta nemate troškova, jedino se zahteva da ispunite sve uslove koji su propisani Zakonom o nasledjivanju. Medjutim mora se imati na umu da postoji određeni rizik da testament iz nekog razloga ne bude važeći, razumljiv ili da prilikom njegovog sastavljanja ostavilac propusti da navede deo imovine ili određene uslove i rokove koji bi mogli biti bitni za izvršenje testamenta, kao i mogućnost da testament ne bude pronadjen ili pak bude izgubljen ili sakriven. Ukoliko biste se prilikom izrade ovakve vrste zaveštanja posavetovali sa advokatom, značajno biste umanjili mogućnost sporova u vezi sa pitanjem punovažnosti same forme i sadržaja.
Pisani testament potpisan pred svedocima jeste forma testamenta koji se sastavlja tako što zaveštalac pred dva istovremeno prisutna svedoka svojeručno potpisuje unapred sastavljeno pismeno, izjavljuje da ga je pročitao i priznaje ga za svoju poslednju volju. Ovde postoje tri bitna elementa: pismena redakcija ostaviočeve poslednje volje, potvrđivanje isprave, kao i prisustvo testamentarnih svedoka. Dakle, u slučaju ovog testamenta zaveštalac može sam, na bilo koji način sačiniti ispravu ili je može dati drugom licu da je sačini (na primer, advokatu). Za nastanak ovog testamenta neophodno je da zaveštalac prethodno pripremljeno pismeno potpiše, da ga prizna za svoj testament, da izjavi da ga je pročitao, da ove radnje uradi istovremeno u prisustvu dva svedoka i da se ispod zaveštaoca potpišu i svedoci. Priznanje zaveštaoca može biti izričito i prećutno. Tako, na primer, zaveštalac može testament koji je po njegovom nalogu odštampao advokat samo pokazati svedocima i izjaviti da ga je pročitao i da je to njegovo zaveštanje i samo ga potpisati, a isto tako može naglas pročitati tekst testamenta, a onda ga priznati za svoj. Uslov da bi neko lice moglo biti testamentarni svedok je da je pismeno, i mora znati jezik na kojem zaveštalac priznaje ispravu za svoj testament. Posebna zanimljivost je u tome da svedoci ne moraju doživeti trenutak ostaviočeve smrti. Svojstvo testamentarnog svedoka može imati advokat koji je sačinio ispravu za zaveštaoca, što samo po sebi ne dovodi u sumnju njegovu nepristrasnost i ne čini ga zainteresovanim za sadržinu testamenta.
Zaveštalac može opozvati zaveštanje bilo kada i to: izričito – sastavljanjem novog testamenta u jednoj od formi propisanih zakonom, pa tako testament sačinjen pred svedocima može biti opozvan i svojeručnim testamentom. Takođe, može biti opozvan i prećutno – ako je sačinjen novi testament koji je u suprotnosti sa odredbama ranije sačinjenog testamenta. Isto tako, zaveštalac može opozvati testament konkludentnim radnjama, tako što će faktički ili pravnim poslom među živima, raspolagati individualno određenim stvarima ili pravima, koje su prethodno bile zaveštane. Faktičko korišćenje stvari je na primer njena upotreba u meri koja dovodi do trošenja stvari u potpunosti ili u njenom pretežnom delu, dok pravno raspolaganje predstavlja zaključenje pravnih poslova kojima se stvar otuđuje (ugovor o doživotnom izdržavanju, o poklonu i sl.). Pretpostavlja se da je na navedeni način testament zapravo opozvan.
Ostavinski postupak je vanparnični postupak uređen Zakonom o vanparničnom postupku. On se pokreće po službenoj dužnosti čim sud sazna da je neko lice na području njegove nadležnosti umrlo ili proglašeno za umrlo. Moguće je i da zainteresovana stranka, naslednik ili poverilac dostavi sudu dokaze o smrti ostavioca i na taj način predloži pokretanje ostavinskog postupka.
Matičar upisuje smrt u matičnu knjigu umrlih i dužan je da u roku od 30 dana dostavi sudu umrlicu (izvod iz matične knjige umrlih). Sud donosi rešenje kojim poverava javnom beležniku da sastavi smrtovnicu i preda je sudu u roku od 30 dana. Po pozivu beležnika srodnici umrlog dostavljaju osnovne podatke o preminulom, o imovini koja čini zaostavštinu i osobama koje mogu biti pozvane na nasleđe. Beležnik proverava da li je posle umrlog ostao testament i ako jeste prosleđuje ga sudu i istom beležniku se poverava ostavinska rasprava.
Zakazuje se ročište na koje se pozivaju svi koji polažu pravo na nasleđe i zakonski i testametarni naslednici. Tada se raspravlja o svemu vezanom za nasleđe, a naročito o pravu na nasleđe i veličini nasleđenog dela. Ako su među naslednicima sporne neke činjenice postupak će biti prekinut i oni se upućuju da pokrenu parnični postupak radi utvrđenja spornih prava. Zakonodavac propisuje da se prekine sa raspravljanjem zaostavštine i upute stranke da pokrenu parnicu u slučajevima kao što su punovažnost ili sadržina testamenta, činjenice od kojih zavisi veličina naslednog dela a naročito uračunavanje u nasledni deo, u slučaju kada supružnik traži da se iz zaostavštine izdvoji imovina koja mu pripada kao bračna tekovina.
Ako nema spora, imovina se podeli prema zakonskom pravu na nasleđe ili dogovoru, ili ako postoji testament u skladu sa njim.
Naslednici su dužni da daju jasnu izjavu da li se primaju ili odriču nasleđa. Niko ne može da se prihvati nasleđa delimično ili pod uslovom. Ne može se za drugoga odreći nasleđa. Ukoliko se zakonski zastupnik odriče nasleđa u ime nerođenog deteta ta izjava proizvodi dejstvo samo uz saglasnost organa starateljstva. Neopravdani izostanak sa ročišta ne tumači se na štetu naslednika, već sa smatra da se on prihvata nasleđa. Nasledničke izjave ne mogu da se opozovu. Međutim, ako se tokom ostavinskog postupka sazna za nove činjenice za koje naslednik nije znao u momentu davanja izjave, on je može izmeniti. Kad se utvrdi kome pripada pravo na nasleđe, onda se donosi rešenje o nasleđivanju, čime se okončava postupak.
Novopronađeni testament nije povod za novo vođenje ostavinskog postupka, već sud poziva sva zainteresovana lica i obaveštava ih o postojanju testamenta i upućuje ih da mogu svoja prava ostvariti u parnici.
Kad nije poznato da li preminuli ima naslednika, sud oglasom poziva one koja polažu pravo na nasleđe da se prijave u roku od godinu dana. Ako se ne prijavi nijedan naslednik, sud će doneti rešenje kojim zaostavštinu predaje na uživanje Republici Srbiji.
Prednost poveravanja vodjenja ostavinskog postupka u nadležnost javnim beležnicima je u brzini jer se ostavinska rasprava završava u 2-3 meseca dok je svakako mana u troškovima postupka koji su znatno viši od troškova kada ovaj postupak sprovodi sud. Za preduzimanje svih radnji u jednom postupku za raspravljanje zaostavštine javnom beležniku pripada jedna nagrada. Osnovica za obračun nagrade je vrednost zaostavštine. Vrednost zaostavštine određuje se na osnovu procene tržišne vrednosti stvari i prava koja sačinjavaju zaostavštinu, umanjene za ostaviočeve dugove. Troškovi u postupku za raspravljanje zaostavštine utvrđuju se u fiksnom iznosu, u visini od 3 boda po svakoj stranci koja učestvuje u postupku. Vrednost boda iznosi 150 dinara bez PDV-a.
